Budi svoja

Mitovi i istina o ljubavi i seksu

 

Članice našeg Aktivističkog tima zaključile su da su pogrešna uverenja o ljubavi i seksualnosti jedan od gorućih problema za njihove vršnjakinje i vršnjake. Aleksandra Backović i Marija Kantar iz III razreda Hemijske škole u Beogradu sprovele su malu anketu u svom okruženju i na osnovu nje sastavile spisak najčešćih mitova o ljubavi i seksu, kao i odgovora koji treba da ih razveju:

 

1. Prvi poljubac će biti savršen

Svi misle da prvi poljubac mora biti idealan, jer se plaše da ne razočaraju svog partnera ili partnerku, tako da se samim tim svi puno opterećujemo time... što nikako ne treba da bude tako! Ništa nije savršeno kad se radi prvi put - tako da samo opušteno!

 

2. Prvi seks takođe mora biti savršen

Prvi seks predstavlja nešto važno u životu svake devojke. Devojke provode puno vremena razmišljajući o tome i još pre odnosa imaju izgrađene stavove o nekim stvarima koje možda nisu tačne: "prvi put mora biti lepo kao na filmu", "nikako ne stupati u odnos na 1., 2., 3.... sastanku, to je suviše rano", "ne znam da li to da uradim sa njim, mojim drugaricama se baš i ne sviđa"... To su stvari o kojima najviše razmišljamo. Prvi put sigurno neće biti savršen kao na filmu, jer tvoj partner i ti možda nemate ista očekivanja i iste stavove o nekim stvarima. Važno je prvo da razgovarate o tome. U odnose treba da stupiš kad ti budeš želela sa osobom u koju imaš poverenja, bez obzira na to šta će drugi reći.

 

3. Strašno je ako si imala više partnera -

devojke koje su bile sa puno mladića se nazivaju pogrdnim imenima („fukse“, „drolje“, „kurve“), a mladići koji su bili sa puno devojaka su „carevi“, „frajeri“, „šmekeri“

Muškarci devojke koje su imale više partnera nazivaju pogrdnim imenima, a još je gore što ih i devojke često osuđuju zbog toga. Ova ista merila i nazivi važe i kad je u pitanju „prevara“ u vezi - za muškarce jedna, a za devojke druga. Naš izbor partnera, odnos sa njima i njhov broj je samo naša stvar i niko nema pravo zbog toga da nas osuđuje i vređa!

 

4. Ljubomora je dokaz ljubavi

Većina devojaka će reći "pa normalno je da je ljubomoran, to znači da mu je stalo do mene" - što je zapravo najveći mit - ljubomora nije nikakav dokaz ljubavi! Ako vaš partner ima poverenja u vas, nema mesta ljubomori. Ljubomora sa vremenom postaje sve gora i može doći do užasnih posledica. Takođe mnoge devojke sebe smatraju krivom za agresivno ponašanje njihovih partnera, što nikako nije tačno - svako je odgovoran za svoje ponašanje!

 

5. Odlazak kod ginekologa je nešto strašno

Većina devojaka se plaši ginekologa, sramota ih je, pa zbog toga stalno odlažu prvi pregled. A ustvari je to jako važno, a posebno bi bilo poželjno da se pre i posle prvog odnosa poseti ginekolog. To je sasvim normalna stvar i treba raditi na tome da se devojke više informišu i shvate da to nije ništa strašno!

 

 

Kultura silovanja

ili: 7 stvari koje ne treba da radite

kada komentarišete slučajeve silovanja

  

 

Šta sve čini „kulturu silovanja“? Tolerisanje, opravdavanje, ignorisanje i normalizovanje seksualnog nasilja – najčešće nad devojkama i ženama – kroz stavove, običaje, postupke i medije. Žrtve silovanja su takođe i žrtve kulture silovanja.

 U svakodnevnom govoru i kroz medije se redovno ignorišu, dovode u sumnju, ulepšavaju i odbacuju slučajevi silovanja umesto da se preispita kultura koja čini da ono bude u toj meri rasprostranjeno. Razmislite o tome kakav uticaj bi imalo da kada komentarišete silovanje NE ČINITE sledeće: 

 

1.   Preuveličavate učestalost lažnih optužbi za silovanje.

Prema proceni FBI-a samo 1-2% optužbi su zapravo lažne. U članku iz 2009, časopis Slate, zaključuje da je najbolja procena učestalosti lažnih tvrdnji, na osnovu analize više velikih istraga širom sveta, maksimalno između 8 i 10 procenata. A ipak je to uobičajeni refren i mejnstrim mediji redovno uživaju u senzacionalizaciji priča o lažnim optužbama, dok ih publika guta sa prividnim olakšanjem. Daleko je veći broj žena koje su silovane (i još mnogo veći broj onih koje nisu prijavile da su silovane), nego što je onih koje su ga lažno prijavile. 

 

2.   Okrivljujete žrtvu i optužujete da je „lakog morala“.

     „Sama je to tražila.“ „Bila je pijana.“ „Jeste li videli šta je obukla?“ Najekstremniji je primer iz Teksasa gde je 11-godišnja devojčica bila iznova grupno silovana. Oštro kritikovani izveštaj Njujork tajmsa o ovom slučaju citirao je članove zajednice koji su izjavili o devojčici: „Oblačila se kao da je starija, nosila je šminku i odeću prikladniju za devojku u 20-ima.“ Iz nekog razloga je ovo uzeto u obzir, iako je između 5 i 18 momaka i muškaraca, od kojih su neki distribuirali i video snimke, ponavljano kidnapovalo i silovalo. Dečaci i muškarci treba da znaju da im način na koji se žena oblači ili njeno korišćenje alkohola ne daje za pravo da je siluju. Devojke će se oblačiti na način koji je „izazovan“. One će biti seksualno napadne. One će piti. Baš isto kao i momci. Mi moramo da budemo jasni kada kažemo da je saglasnost (i sposobnost da se da saglasnost) neophodna pre seksa. 

 

3.    Jasno i glasno ne osuđujete zlostavljače i silovatelje.

      Zapravo, mi ne samo da ne osuđujemo nego upravo suprotno - nastavljamo da štitimo, nagrađujemo i slavimo počinitelje nasilja nad ženama - čak  i finansijski kada su u pitanju slavne ličnosti, sportisti, zabavljači i javne ličnosti. Ovo obožavanje popularnih i slavnih ličnosti podržava kulturu nasilja. Koliko ljudi troši vreme i novac da bi gledalo Mel Gibsona, slušalo Krisa Brauna, gledalo filmove Romana Polanskog... Kada se to desi, da li kažete svojoj deci „Gde je bila majka te devojčice?“ ili „Sama je sebe dovela u tu situaciju“, umesto da kažete „Neću da platim da kupim njegovu muziku zato što je on zlostavljač“ ili „Siguran sam da je film dobar, ali je on drogirao i silovao 13-godišnju devojčicu i zatim pobegao iz zemlje“.

 

4.    Učite samo devojčice, a ne i dečake, savetima za sprečavanje silovanja.

Prevencija silovanja je važna i svaka devojka i žena, bez obzira da li je svesna toga ili ne, ima svoje strategije da izbegne napad. Ipak, zamislite, kao što je Canyourelate.org nedavno učinio da bi dramatično ilustrovao ovu poentu, da saveti o prevenciji glase, između ostalog: „Nemoj da stavljaš drogu u devojčino piće“ ili „Kada vidiš ženu kako spava, nemoj da je siluješ.“ Ali, šta bi bio kada bi dečaci bili učeni da intervenišu? Da se ne šale tako što će jedni drugima upućivati homofobične uvrede? Nikakva količina saveta, spiskova i lista neće zaustaviti silovanje sve dok dečaci i muškarci ne nauče da saosećaju, uskoče da spreče agresivne prijatelje i pomognu svojim prijateljicama ili rođakama kad se pojavi neprijatna ili potencijalno opasna situacija. 

 

5.    Predstavljate silovanje kao nešto što se dešava isključivo devojkama.

Dečaci posebno plaćaju cenu ovog mita. Nacionalno američko istraživanje iz 2010. otkriva da za dečake postoji duplo veća verovatnoća da budu silovani u detinjstvu nego kasnije  – 28% muških žrtava su prijavili silovanje između 6 i 10 godina, posle čega učestalost napada opada, nasuprot 12% devojčica, za koje opasnost dostiže maksimum u tinejdžerskim i dvadesetim godinama (ali suštinski nikad ne prestaje). Prema organizaciji Advocates for Youth: „Posebno je teško utvrditi učestalost muških žrtava, zbog verovanja da: samo devojke mogu biti zlostavljane, da je seks između starijih žena i dečaka poželjan, da viktimizacija dečaka od strane muškaraca podrazumeva manjak muškosti i/ili pristanak od strane deteta.“ Seksizam, mizoginija, rodni stereotipi i, da, kultura silovanja su krivi za ovo. 

 

6.    Pričate o silovanju muškaraca od strane žena kao da se dešava jednako često.

U stvari, nasilje nad ženama, i silovanje kao njegov deo, daleko je rasprostranjenije. Kada se konstatuje da se seksualno i porodično nasilje nesrazmerno češće koristi radi kontrolisanja devojaka i žena, ne znači da su iskustva napada i silovanja dečaka i muškaraca na bilo koji način manje relevantna ili užasavajuća. Međutim, u ovom trenutku, statistički govoreći, to je jednako tome da se svaki put kada se priča o ženama koje imaju rak na dojci, obavezno spomene da takođe, i neki muškarci dobijaju rak na dojci. Impliciranje ekvivalentnosti i preuveličavanje učestalosti žena koje siluju je apsurdno iskrivljivanje realnosti. Prema nacionalnom istraživanju, u Americi između 1 i 2% muškaraca je silovano ili je doživelo pokušaj silovanja, u poređenju sa 20% žena. I tih 1-2% je ukupan broj – ne samo slučajevi počinjeni od strane ženskih osoba.  

 

7.  Govorite: „Ja ne silujem i ne poznajem nijednog silovatelja i zato to nije moj problem.

     Ne smatram da svi muškarci treba da osećaju krivicu zbog nasilničkog ponašanja silovatelja. Ali takođe mislim da je pomeranje razgovora o silovanju na defanzivan, ličan i anegdotski nivo destruktivno, zavaravajuće i kontraproduktivno. Kao što je Hugo Švajcer, profesor istorije i roda na Pasadena koledžu istakao muškarci treba da budu ljuti – ne na femistkinje i ostale koji ističu činjenice o silovanju, nego na kulturu silovanja koja nijh same prikazuje kao životinje nesposobne da kontrolišu svoju nasilnu, agresivnu seksualnost.

 

  

Tekst adaptiran sa: „Definition of Rape: 7 Ways To Rethink How We Approach Sexual Assault“ - Soraya Chemaly http://www.huffingtonpost.com/soraya-chemaly/definition-of-rape_b_1190255.html

 Slika adaptirana sahttp://www.crasac.org.uk/myths-and-stereotypes.html

 

 

 

 

 

 

 

 

Nova Dove akcija

- trojanac koji ometa fotošopiranje slika ženskih tela

 

U najnovijoj akciji u okviru kampanje “Prava lepota”, kanadski ogranak kompanije Dove postavio je program za Fotošop na mesta na internetu gde dizajneri mogu lako da naiđu na njega, sa ciljem da sabotira nerealne standarde ženske lepote koje reklame podržavaju.

Kampanja koja traje već čitavu deceniju i dobila je Gran pri u Kanu 2007, nastavlja napad na Fotošop po principu klin se klinom izbija. Osmišljen od strane firme Ogilvy Toronto, najnoviji poduhvat Dove-a na lukav način pogađa upravo oružje kreatora ovakvh reklama – tj. njihove kompjutere.

Tim Ogilvy-ja je napravio Fotošop akciju “Beautify”, fajl koji omogućava promenu samo jednim klikom, u ovom slučaju fokusiran na sve one obrade tela kojima se smanjuju obline. Na prvi pogled, deluje da „Beautify“ čini da koža izleda sjajnije. A ono što zapravo radi je, međutim, da vraća sliku na početno, neizmenjeno stanje. Iako izgleda da i nedužni korisnici Fotošopa mogu da budu kolateralne žrtve, ova Fotošop akcija može biti lako poništena jednim klikom.

Pogledajte video o tome kako "Beautify" radi ovde.

 

 

Kompanija se nada da će širenjem fajla “Beautify” na sajtovima gde se kreću ljudi koji se bave obradom fotografija i predstavljanjem istog kao sredstva za retuširanje podići svest o uticaju retuširanja na posramljivanje žena zbog prirodnog izleda i umesto toga posramiti one koje to rade.

5 najčešćih zabluda o silovanju

 

 

Na važnost problema ukazuju podaci brojnih istraživanja širom sveta koji govore da između 25% i 30% žena tokom života doživi seksualno nasilje. To što je većina slučajeva neprepoznata i neprijavljena, ne znači da se nasilje ne dešava.

Prema istraživanju sprovedenom između 1998. i 2003. godine u kojem je učestovovalo 3825 učenica i učenika srednjih škola iz 24 gradova u Srbiji – svaka osma devojka je prijavila da je doživela neki oblik seksualnog nasilja (silovanje, pokušaj silovanja, incest, ucena, zloupotreba moći).

Zablude ili mitovi o silovanju su pogrešna, netačna verovanja u vezi sa silovanjem koja su vrlo rasprostranjena među ljudima svih uzrasta i nivoa obrazovanja, kako muškarcima tako i ženama. Ova netačna verovanja su upravo jedan od glavnih razloga zašto je silovanje i dalje svojevrsna tabu tema, zašto se žene često plaše da ga prijave, zašto toliko malo silovatelja na kraju biva osuđeno. Mitovi o silovanju direktno  otežavaju i usporavaju borbu protiv seksualnog nasilja. Oni imaju za svrhu da relativizuju odgovornost i krivicu silovatelja, odnosno da je podele između silovatelja i žrtve ili čak u potpunosti pripišu žrtvi. Mitovi o silovanju sprečavaju solidarnost svih nas sa žrtvama nasilja.

 

Sledi naš izbor od 5 najčešćih zabluda o silovanju, kao i činjenice koje ih osporavaju:

ZABLUDA 1: SILOVANJE JE POSLEDICA NEKONTROLISANOG SEKSUALNOG NAGONA KOJI IMA SILOVATELJ. 

ČINJENICE: Silovanje NIJE čin strasti i neizdržive seksualne želje. Silovanje je čin NASILJA, a ne seksualni čin. Silovanje je izraz želje da se žena povredi i ponizi, koristeći seks kao oružje. Silovateljev cilj je da ponizi ženu i da joj potpuno oduzme ličnu moć. To je dokazivanje moći i kontrole, a ne seksualnosti.

Većina silovatelja ima seksualnu partnerku ili pristup partnerkama za seks uz pristanak. Takođe, u 70% slučajeva seksualno nasilje je planirano što govori u prilog tome da se ne radi ni o kakvoj nekontrolisanoj seksualnoj želji.

Zabluda da je silovanje posledica nekontrolisanog seksualnog nagona uglavnom se zasniva na ideji da su muškarci po prirodi slabi u kontroli svojih seksualnih nagona (svakako slabiji od žena). To je NEISTINA. Predrasuda da je muškarcima potrebniji seks više nego ženama je vrlo raširena, ali i neistinita, a muškarci i žene su u jednakoj meri sposobni da kontrolišu svoje seksualne impulse.

 

ZABLUDA 2: „ISPROVOCIRALA GA JE - SAMA JE TRAŽILA TO ŠTO JE DOBILA” zato što se ponašala zavodljivo, izgledala „provokativno“, zato što je bila nepažljiva, pijana, drogirana, itd. Samo takve, „loše“ devojke/žene, budu silovane.

ČINJENICE: Nijedna osoba ne traži da bude zlostavljana, povređena ili ponižena. Ovakav način razmišljanja optužuje žrtvu za ono što joj se dogodilo, umesto nasilnika koji je počinio zločin. Osobe svih starosnih doba, iz svih društvenih slojeva, različitog izgleda i ponašanja bivaju mete seksualnog zlostavljanja. Nijedna od njih nije “izazvala” svoje napadače da počine zločin.

 

Istraživanja stavova učenica i učenika srednjih škola u našoj zemlji pokazuju da 51 % devojaka i 58% mladića veruje da je „žena koja se izazovno oblači sama kriva ako postane meta napada".

 

Među žrtvama nasilja, upravo se na žrtve silovanja gleda sa najvećom dozom sumnje i neverice. Jedan od razloga zašto nekad i žene dele ovakav stav, jeste taj što žele da veruju da su bezbedne i da žive u bezbednom svetu, i da njima ne može da se desi da budu silovane, za razliku od tih, drugih žena, koje ne paze, zavlače muškarce, oblače se provokativno...

Često se misli da neke žene tajno uživaju u tome da budu silovane. NIJEDNA žena/dete/muškarac ne uživaju u tome da budu žrtva silovanja. Jedini način na koji žrtva doživljava silovanje je kao nasilje, kao ogromnu emotivnu traumu i kao potencijalno životno ugrožavajuće iskustvo.

  

 NIJEDNA OSOBA NA SVETU NE ŽELI DA BUDE SILOVANA.

ODGOVORNOST I KRIVICA SU UVEK I JEDINO NASILNIKOVI.

 

ZABLUDA 3: KADA BI ŽENE PRESTALE DA PIJU, NE BI BILE LAKE METE SEKSUALNIH ZLOSTAVLJAČA. 

ČINJENICA: Alkohol je oružje koje neki silovatelji upotrebljavaju da bi kontrolisali svoje žrtve i da bi ih učinili nemoćnim. Kao deo svog plana, silovatelj će ohrabrivati žrtvu da pije, ili će identifikovati osobu koja je već pijana. Alkohol nije uzrok silovanja, to je samo jedno od mnogih oružja koje silovatelji koriste. Silovanje bi se desilo i da nije bilo konzumiranja alkohola.

 

ZABLUDA 4: AKO SE ŽRTVA NIJE FIZIČKI SUPROTSTAVILA ILI BORILA SA NAPADAČEM, TO NIJE BILO SILOVANJE.

ČINJENICA: Nepostojanje vidljivih povreda i tragova borbe često se doživljava kao nedostatak vidljive odbrane i samim time pristanak. U skoro 90% slučajeva silovanja uključena je pretnja po život žene ili njoj bliske osobe, a u 50% slučajeva uključena je pretnja oružjem. Pretnje i prisutnost straha često blokiraju žrtvu.

Žrtve se često ne suprotstavljaju nasilniku iz više razloga: pre svega se mogu plašiti da će dodatno razljutiti napadača što bi moglo rezultirati težim povredama ili smrću, dakle smatraju da je to bolji mehanizam preživljavanja. Osim toga, mogu biti svesne da nemaju dovoljno snage niti veštine da se odbrane. Takođe, jedna od čestih reakcija u ovakvim situacijama jeste šok i svojevrsna paralisanost u kojoj žrtve ne mogu niti da se pomaknu niti da  pozovu u pomoć. To ne znači da su dale pristanak počinitelju. U zakonima nekih država silovanje je definisano upravo kao “nepostojanje pristanka”, odnosno nije neophodno da se žrtva fizički suprotstavila nasilniku da bi se to smatralo silovanjem. Šta god da je osoba uradila u tom trenutku, uradila je najbolje moguće, jer je to bio način da preživi.

SVAKA OSOBA KOJA JE DOŽIVELA SILOVANJE URADILA JE

NAJBOLJE ŠTO JE MOGLA I ZNALA KAKO BI PREŽIVELA.

 

ZABLUDA 5: ŽENE ČESTO LAŽNO OPTUŽUJU MUŠKARCE ZA SILOVANJE.

ČINJENICA: Naprotiv, upravo suprotno je istina. Prema podacima FBI-a, broj lažnih prijava za silovanje i seksualno zlostavljanje nije veći od broja drugih lažno prijavljenih krivičnih djela (krađa, provala, pokušaja ubojstva) i iznosi oko 2%. Žene retko prijavljuju silovanje zato što se između ostalog plaše da im niko neće verovati.

 

 

 

 

Reference:

Priručnik za žene koje su preživele seksualno nasilje http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/izdanja/autonomni_zenski_centar/silovanje_prirucnik_za_zene/za%20zenu.htm

Mitovi i predrasude o seksualnom nasilju:

http://zenskasoba.hr/podrucja-rada/seksualno-nasilje/mitovi-i-predrasude-o-seksualnom-nasilju/

http://www.d.umn.edu/cla/faculty/jhamlin/3925/myths.html

 

Istraživanja:

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/786804/Pora%C5%BEavaju&

http://www.parlament.org.rs/res/Nacionalna_strategija_za_mlade.pdf

 

 

Neravnopravna raspodela kućnih obaveza

Devojčice više rade po kući nego dečaci – i dobijaju manji džeparac za isti posao

 

Autorka: Soraya Chemaly  

Izvor:   http://www.salon.com/2013/08/15/even_little_kids_have_a_wage_gap/

 

 

Kako pokazuju istraživanja, razlike u tome kako se vrednuje rad se javljaju obeshrabrujuće, mada ne i iznenađujuće, vrlo rano. Dečaci u proseku provedu 2 sata manje nedeljno baveći se kućnim poslovima u odnosu na devojčice – odnosno 2 sata više se igraju. Takođe, ako žive u porodici gde se za rad u kući plaća, dečaci dobijaju više para za isti posao.

 

Koreni nejednake raspodele plata i kućnih obaveza sa kojima se odrasle žene suočavaju se nalaze u ranom detinjstvu. Istraživanja potvrđuju ove nalaze iz godine u godinu.

 

Činjenica da „dečačke“ poslove roditelji vrednuju više nego „devojačke“, čini ove nalaze još više uznemirujućim. Sajt koji pomaže roditeljima da nauče decu da odgovorno zarađuju, troše i štede, pktmny.com, nalazi da postoje „značajne razlike zasnovane na rodu, uzrastu i prirodi posla koje dete obavlja“. Na primer, košenje travnjaka generalno obezbeđuje veći džeparac nego sređivanje veša. Takođe je zanimljivo da tradicionalno ženski poslovi (pranje i slaganje veša, pranje sudova) se odigravaju u kući, a tradicionalno muški van nje.

Ovi problemi su identifikovani pre više decenija od strane ekonomistkinje Mariyn Waring u njenom ključnom radu „If Women Counted“, u kome je dokumentovala stepen u kome je ženski posao nevidljiv i nepriznat. Generalno, kućni poslovi vezani za žene ostaju skriveni i manje plaćeni. Istraživanja pokazuju da način na koji se raspodeljuju obaveze u kući podstiče veće sistemske probleme u ekonomiji. Uprkos njenom uticaju na način na koji se na nacionalnom nivou vrednuje rad, i pored promena za poslednjih 30 godina, njeni osnovni nalazi i dalje važe.

Tu je i treći efekat neravnopravne raspodele obaveza koji umanjuje rodnu ravnopravnost: prema nedavnom istraživanju (Andrew Healy i Neil Malhotra), muškarci koji su odrasli sa sestrama rade manje po kući nego njihove partnerke i takođe imaju znatno konzervativnije stavove.

 

 

Loše vesti su da to kako organizujemo i nagrađujemo decu za rad u kući postavlja osnovu za nevrednovanje kućnih poslova i brige o deci, davanje prednosti karijerama muškaraca, nejednakostima na radnom mestu i trajnoj razlici u platama. A sve zbog toga ko suši sudove i iznosi smeće.

 

Dobre vesti su, ipak, da kućni poslovi takođe omogućavaju jednostavan način roditeljima da podstaknu egalitarne odnose i dugoročnu rodnu ravnopravnost. Samo raspodelite obaveze jednako, bez obzira na pol – i ako plaćate deci, platite im takođe jednako. Onda, za 20 godina, možda vaše ćerke i sinovi neće morati da iznova čitaju iste statističke podatke.